Mnogo više od pisma podrške
MNOGO VIŠE OD PISMA PODRŠKE ! HVALA!
Mladen Boljevic
Svi mi koji se bavimo nekim drugim profesijama, nekim drugim poslovima, nekim drugim fenomenima, izazovima i problemima, zajedno sa vama, medicinskim radnicima, dio smo jedne cjeline, jednog civilizacijskog poretka, ali, svi smo mi na jednoj strani, naspram vas koji se bavite nama, i to ne uvijek, ne onda kada nam dobro ide, ne onda kada zračimo snagom i voljom da pomjeramo planine, ne onda kada, puni životne energije, mislimo da možemo na bolje mijenjati svijet, ne onda kada smo atraktivni sagovornici i svjetski putnici, već onda kada mi nismo mi u punom smislu, onda kada smo slabi i kada se samo o svome jadu zabavimo, onda kada nam treba pomoć da se podignemo i uspravimo na klecave noge, koje ponovo treba da postanu dovoljno snažne da bi pravili male i velike korake. Porodici i prijateljima je to, valjda, obaveza, vama je to profesija, da se bavite našim lošim izdanjem, a kada nam pomognete da povratimo svoje standardno stanje, ma kakvo ono bilo, obično vas, uz manju ili veću zahvalnost, zaboravimo, do sledećeg pada. Nekada taj pad dostiže granicu postojanja, granicu živog i neživog, i nekada, uspijete spriječiti da se ona pređe, nekada, kao da nas, pruženom svojom rukom, zadržite da ne odemo tako daleko da se više ne možemo vratiti. Tada, ako smo svjesni situacije, pritisnuti tim jakim, esencijalnim strahom za egzistenciju, svoju ili bližnjeg, potpisali bi vam saglasnost na najveće plate ovog svijeta. Takav je život. Na rubu egzistencije bilo čega, a kamo li života, počinjemo jako cijeniti profesionalce.
Kada se stanje uravnoteži, ponovo smo, u sopstvenim očima, mi glavni i jedino važni, jer mislimo da tako postupaju svi drugi, osim budale, pa želimo osigurati prednost, u najgorem slučaju jednakost. A nije tako, no duga je to priča…
Bez obzira na težinu vaše profesije, a koju samo pretpostaviti mogu, svim savjesnim medicinskim radnicima zavidim na poslu koji obavljaju.
